Antibiotici su hemijski agensi koji mogu potpuno da unište patogene mikroorganizme ili da zaustave njihov rast i razmnožavanje bez pričinjavanja značajnije štete organizmu domaćina. Savremena medicina se u velikoj meri oslanja na upotrebu ovakvih hemijskih agenasa u borbi protiv velikog broja zaraznih bolesti.^[1][2] Antibiotici mogu da ubiju ili da inhibišu rast bakterija. Nekoliko antibiotika je isto tako efektivno protiv gljivica i protozoa, a neki su toksični za ljude i životinje, čak i kad se koriste u terapeutskoj dozi. Antibiotici nisu efektivni protiv virusa kao što su prehlada ili influenca, i mogu da budu štetni ako se neprimereno koriste.

Medicinska upotreba

• Treatman
  • Bakterijske infekcije
  • Infekcije protozoama e.g., metronidazol i Baktrim je efektivniji protiv nekoliko parazitskih bolesti
  • Imunomodulacija, e.g., tetraciklin, koji je efektivan pri peridontalnoj inflamaciji, i dapson koji je efektivan kod autoimunih bolesti, kao što je pemphigoid oralne sluzokože^[11]
  • Neoperativni resurs za pacijenete koji imaju nekomplikovani akutni apendicitis. Pokazalo se da je tretman antibioticima delotvoran, i skoro da nema slučajeva remisije.^[12]
• Prevencija infekcije
  • Hirurški rez
  • Dentalna antibiotička profilaksa^[13][14]
  • Slučajevi neutropenije, e.g. vezano za kancer

Farmakodinamika

Uspešan ishod antimikrobne terapije antibakterijskim jedinjenjima zavisi od nekoliko faktora. Oni obuhvataju odbrambene mehanizme domaćina, lokaciju infekcije, i farmakokinetička i farmakodinamička svojstva antibakterijskog agensa.^[15] Baktericidna aktivnost antibakterijskih agenasa može da bude zavisna od bakterijske faze rasta. Neophodna je metabolička aktivnost i deoba bakterijskih ćelija.^[16] Ti nalazi su bazirani na laboratorijskim studijama. U kliničkom okruženju je isto tako pokazano da su neophodni za eliminaciju bakterijske infekcije.^[15][17] Pošto aktivnost antibakterijskih agenasa frekventno zavisi od njihove koncentracije,^[18] in vitro karakterizacija antibakterijske aktivnosti normalno uključuje određivanje minimalne inhibitorne koncentracije i minimalne baktericidne koncentracije antibakterijskog agensa.^[15][19] Da bi se predvideo klinički ishod, antimikrobna aktivnost antibakterijskog agensa se obično kombinuje sa njegovim farmakokinetičkim profilom, i grupa farmakoloških parametera se koristi kao indikator efikasnosti leka